Serbian Holocaust

Rođen sam 23. marta, 1930. godine. Moram dodati samo jedno: da u svim knjigama i ličnoj karti se vodim 20. februara iste godine, zbog dokumentacije koja je pogubljena ali ja držim svoje godine rođenja i datum, za ovakve stvari. To ću i na grobnici da radim. Živeo sam u Miloševom Brdu. To je pod samim obroncima Kozare, od Bosanske Gradiške idući ka Kozari, na desnu stranu. Tu sam dočekao i rat. '41. godine u dvanaestoj, odnosno '41. u jedanaestoj godini. '42. godine kada smo internirani za Gradišku, pa Staru Gradišku, iz Stare Gradiške otišli smo za Jablanac… sve peške se išlo… iz Jablanca u Mlaku gde smo stacionirani u porodične kuće naroda hrvatskog porekla koji su izbegli u toku rata za Nemačku, kad se zaratilo. Ne mogu da kažem iz kojih razloga, verovatno nacionalnih ili ne znam čega.

- Da li su te kuće u koje su vas smestili bile prazne? Da li je neko živeo u Mlaki kad su vas doveli? Da li je selo bilo pusto?

Selo Mlaka? Selo pusto, nigde niko nije bio. Mi smo logor, transport ceo, doseljen tu, i svako… kako te rasporedilo, tako smo ulazili u kuću.

- To je leto '42?


Da, sve je to bilo '42. godine. Sve prizemlje dole, zbog poplave, Save koja uvek raste, nema nikoga. Gore na spratu, bili smo tri porodice, zajedno tu. Odatle, prozivalo nas je. Prvo su odvedene sestre. Sestre Lepa, Milka i Rosa. To su starije od mene. Lepa je '24., Milka je '26., Rosa je '28., ja sam '30. godiste. Sestra Ana, najstarija sestra, ona je bila udata pa je sa svojom svekrvom u internaciji išla do Mlake. Tu se prilikom odlska za Jasenovac pridružila majci našoj. Bila je u drugom stanju. Ne bih mogao reći gde se porodila. Da li je tu negde u logoru ili je prilikom dolaska u selo Perence, kada smo mi oterani, sestre posebno. Pa smo onda ja i brat, kao muškarci, deca koja smo se nalazila tu, zašlo i kupilo redom, dole. A moram da kažem i ovo. Još dva muškarčića, kao i mi što smo bili godište, otišli smo zajedno kod crkve na poziv, da nas preslišaju, da kažem, ovako intervju naprave i, idemo svojim kućama. To je bila prevara. A šta smo mi djeca znali? Međutim kad smo mi došli… a majka je sa djecom ostala u kući, dok su sestre već otišle, one su u transportu krenule prema Jasenovcu… Ja i brat smo se vratili kući, nazad dole, daj da obučemo kožuh koji nam je otac napravio, kući još dok smo bili, biće nam hladno. I imali smo tu sreću, niko nas nije zaustavio. Vratili se nazad kod majke, gde smo živeli tu u Mlaki, obukli kožuhe, i parče sira, pošto su krave i stoka bili sa nama, zamotali u papir i parče hleba… Nije bilo brašna nego smo tucali kukuruz pa tako prekrugu (prekruhu?) onu, prvo prokuvalo se, pa se onda to malo stegne, iscedi voda i peče se. Parče tog hleba da imamo uza se da pojedemo. I mi smo krenuli nazad gore ka crkvi. Međutim, sretne nas iz našeg sela, sećam se danas, stari je to čovek bio, Miloš Dragišić. A prepoznao nas je čiji smo i kaže: "'De ćete vi deco ?" "Idemo gore, kod crkve, da nas preslišaju, intervju naprave i idemo svojoj kući." "Nazad! Đe vam je mati?" "Pa tu je." "Nazad!" I on nas vrati. Ne dadne nam otić ponovo kod crkve. Vrati i zovne majku, izađe i kaže: "Sakrij tu decu i nemoj da ih puštaš nigde. Sa sobom vodi." Mi smo se u štagalj jedan, gde je bio pun sena, zavukli, ali smo gledali u dvorište kroz daske one kako su bile. Kad majka pozove samo da se javimo i niko više. Tako smo ostali od tog transporta gde i komšija iz sela, s kim smo zajedno u školu išli, i ovi drugi, ostali gore kod crkve. Taj transport je oteran u Jasenovac i niko od njih nije ostao živ. Sve te koje mi znamo, igrali smo se, i iz sela, i tu.

- Kad ste saznali šta se sa njima desilo?

Molim?

- Kad ste saznali šta se desilo sa tima koji su otišli u crkvu?

Kad smo se vratili iz logora.

- Posle rata?

Pa još je ratno stanje… Mi smo imali sreću da svi, majka, ovo dete što je rodila, umrlo je, i ovaj brat koji je oduzet, sa sestrom zajedno oteran u Jastrebarsko, šta ja znam, u dečji logor… Ona kad se vratila u selo, a brata ne znamo nikada gde je taj od dve i po godine… I ove sestre koje su sa mnom, ova sestra najstarija Ana, pa Lepa, Milka, Rosa, pa sam onda ja, i Veljko, Veselka sestra koja je sa majkom celo vreme išla… nju je vodila sa sobom. Došli smo kući. Ali, u logor Jasenovac kad smo stigli peške dole, ispred selo Kostarice, transport idući … jedna kuća je bila tu, još je to deo šume pred samim selom. Žedni, nema vode, bio je bunar. Tu smo navalili svi da izvade vode da pijemo. Dok se izvuče kofa vode, svak otima, prospe se, jedno dvoje stigne da uhvati malo vode, napije se. Iz te kuće žena, ja ne znam iz kojih razloga, šta je bilo, možda nas je videla kao dečurliju kako se mučimo, povukla nas, kaže: " 'Odite vamo." Tako da smo ja i brat… izvukla nas. E sad, kad smo mi tu u Kostaricama kod te žene, dobili smo činiju veliku mleka, pojeli smo, ja i brat, i sestre, pošto smo stigli mi njih u tom, u krivini, prepoznali smo odeću. Stigli smo i tu smo zajedno bili. Odatle, u Jasenovac. Prošli smo Kostaricu. Majka je ostala sa kolima i volovima u Mlaki, ona nije sa nama. Došli smo u Jasenovac, sećam se kao sada, kapija mala. Tu nas je samo u gomili… Ja nisam bio svestan da je to Jasenovac gde su ljudi spaljivani… Al' smo prolazeci [videli] ogromnu vatru, kao neka pećina, gori. Nisam ja znao šta je to. A to su spaljivani ljudi. Jer smo mi u noći ulazili. I onda smo, znam dobro, bilo je jedno drvce malo, a velika vrućina. Sestre su nas spašavale, da u ladovini budemo.

- Čekajte samo, kakve sestre? Vaše rođene sestre ili...

Rođene, rođene sestre. Da njih nije bilo, mi bi izgubljeni bili negdan, nego su nas one čuvale. E tu smo, pod tim drvcem, spasli se od vrućine, i udara i šta bi bilo, ne znam.

- Gde ste to bili? Kol'ko je tu ljudi bilo? Da li je tu bilo celo Vaše selo ili više sela?

Pa ne, nije to bilo selo, to je celo potkozarje sela. Neko je zapao u te logore, neki su…

- Da li u toj grupi, na toj livadi gde ste vi, gde je ta žega, jel' to velika masa ljudi?

Pa to je prekriveno sve bilo narodom, to su sve doterani tu. Od kog kraja, sve je to bilo ispod Kozare narod, nije to bio ne znam odakle drugi.

- I pod vedrim nebom treba da porodice da žive tu. Jel' to pod vedrim nebom, jesu to barake…?

Ne, ne, ne, ništa, gola poljana. Gola poljana je tu, mi smo tu uterani, kao stoka. Niti ko šta daje za jelo, niti za piće, ništa. Nema vode, nema ničega. Sad, koliko smo mi tu ostali… nismo mnogo ostali. Valjda nisu imali smještaja nikakva drugoga. E, onda jedne noći, pokret. Jedna mala kapija, kao vrata, gvozdena, dvojica ustaša stoje i broje, po dvoje. Mi smo u grupi bili, sestra i nas dvojica. I odbrojao je nas, jedna sestra ostala. I mi kažemo: "Nek' i ona prođe, to nam je sestra". Kaze: "Neka, stići ce ona vas". I ona je u drugoj grupi. Znači, mi smo prvi, u jedan vagon, uterani, zatvorili… to su stočni vagoni.

- Jel' to sve u Jasenovcu se događa, u mestu Jasenovac?

To je sve u Jasenovcu, tu. Potrpani… E sad, oni odbrojavaju opet, kol'ko je bilo u vagonu, ja ne znam brojno stanje. Voz je lupao napred, nazad. Kad udari, svi se zbijemo u jedan kraj. Kad krene nazad, opet u drugi kraj. U tom vagonu, usput idući, ne znam koja je to stanica bila, dal' su to bile Preternice, sad ja ne mogu da znam koja stanica, stao je voz. I ustaša je došao kod svakog vagona, otvorio vrata i kazao: "Po jedno iz vagona može da ode…" ako znate one pumpe što vodom pune lokomotivu, kako je to bilo, ono pljušta, da li može uhvatiti vodu, ko je došao, neko je išao više, šta ja znam… Sestra uglavnom naša je izašla jedna iz našeg vagona, tada je izašla i druga sestra Milka, koja je bila posebno u drugom vagonu. Mi nismo znali đe je. Ona je izašla, i tu su se našle sestre, kod vode. E onda se i ona zajedno vratila pa smo bili svi u grupi, u istom vagonu. Zatvoreno je, krenuli smo. Nit' znamo gde idemo, čas napred, čas nazad i tako dalje. Jedan dan, stao je voz, vidimo da je stanica neka. Otvoren je vagon prema… stadion video sam toliko. To je bila Slavonska Požega. I kazao: "Izlazite!" I pravo pored tarabe, ograde kojom je bio ograđen stadion, a ovo je vani, uz ogradu da tu sedamo, sprovode nas. Ja kol'ko se sećam kao dete, video sam jednu babu, i još manje od mene dete, mlađe, leže nepomični. Dal' su bili mrtvi il' su bili onesvešćeni od gladi, bez hrane, vode, i svega toga, ne znam. Mi smo izašli pored ograde, sedeli smo tu, lepa tratina trava. Nije prošlo dugo vremena, zašle su žene, ljudi, šta ja znam tu, seljaci, u korpama, nosili su pakovanje parče hleba i sad, nešta uz to hleba je bilo šta je to ne mogu da kažem, samo parče hleba… i davali su. E sad ko je ugrabio, dobio je, pojeo je ili je delio sa nekim. Ja znam da smo i mi dobili, pa smo to delili. Jer, uvek, sestre su bile starije, jače pa su ugrabile. Predveče negde, dal' je to bilo istog dana ili sutradan, ja ne mogu da sada tvrdim, kazalo je "Pokret!" I svi ustajemo i krećemo prema cesti, u gradu. Kolona vozila, zaprege konjske, stoje. Naiđe, jedna kola, trpaj koliko možemo stati. Nije brojato. I mi se potrpamo u ta kola. Opet ista ta sestra, nema mesta sa nama, nego u susedna kola. I u plač da ide sa nama, kad kočijaš koji je nas vozio, kaže: "Ne bojte se, u isto selo [idete] ". To moj komšija. U Perence. Selo Perenci gore, takoreći, to je ugao Papuka i Psunja. U to selo Perenc kod kneza Svetozara, [u] njegove kuće i dvorište i voćar… Kako se prezivao, zaboravio sam. U voćar. Al' niko ne sme se sagnuti da bi ubrao šljivu, ili ako padne da je uzme. Sedimo, ona padne pored nas, ako si pored sebe ugrabio, pojeo si.

- Znači, tu ste…

Tu smo prenoćili, koliko se sećam, u tom voćaru. Kol'ko je nas bilo, ja sad ne mogu da kažem, u to selo došlo.

- Ne sećate se koliko je kola bilo?

A ne znam. To je transport ceo išao. E sad vidite… Iz Slavonske Požege… Kola su dolazila iz svih tih sela okolo. Džigerovce, Suzvraće, ne znam ja, nije Pleterovci, a ovo su Pelenci, selo. Mi smo imali sreće da smo svi zajedno došli kod ta dva čoveka. I još komšije. Susedna komšinica s kojom smo bili zajedno u toj kući u Mlaki. Svi smo došli u to selo, kod tog kneza isto. Sutradan je, iz tog sela, dolazili ljudi, žene, i biraju osobu koju hoće da prime kod sebe kući. Da li zbog rada ili zbog rasporeda da preživimo, knez je vodio računa o tome svemu. Ja i moja sestra starija od mene dve godine, pripali smo… To je Ličani su bili, ta … van sela, istureno, zvano Majur. Tu su bile samo dve kuće. Tog Ličana našega i pop, katolik. A ovi Ličani, čini mi se da su i oni bili katolici, il' su bili Srbi, ne bih mogao da kažem, uglavnom, nisu postupali prema nama [dobro], bili smo više gladni nego siti.

E, došli su ljudi, žene, vode svak sebi po jedno, dvoje djece, kako je bilo moguće. Nas dvoje smo, ja i starija sestra, pripali kod tog Ličana. Čovek, sećam se kao sada, somotne braon pantalone, išao je pred nama, vodio nas. Vrućina, žega. Ja sad ne znam đe mi je ostao brat, đe mi je ostala sestra. Uglavnom, kod njega. I, čuvaćete krmke, i krave. Stoku. Imao je ispred kuće… imao je jednu kuću staru, imao je novu napravitu za sina koji je oženjen pa tamo spava, a taj sin, unuk od ovoga koji je nas doveo, Steve, on je sa nama išao da stoku čuva. Al' ništa, on je išao sa nama onako, nikada ništa nije hteo da radi, samo je nas terao.

- Kako ste se osećali tu, kako ste se saživeli?

Pa znate šta, bio sam dete, ja sam u trinaestoj godini bio. Nisam mogao razmišljati mnogo. Ali mi je nedostajalo ono kućno domaćinstvo, materinsko.

- Svoj dom?

Da. Ujutru, znalo se uvek, seljačko dete, mi smo ustajali rano zorom, išli smo da napasemo krave. Dođemo, mati spremi nešto da pojedemo i u školu. Tada se nosio torbak i parče hleba i šta imaš, da jedemo u podne, ceo dan smo bili u školi. E sad, ujutru, taj gazda Stevo stari, a i sin Steva mlađi, ili je Stefan, tako nešto, koji je imao u novoj kući. To je njegov sin Nikola bio koji nam je uvek zvrčke pravio. Uvek idemo da čuvamo.
Ja ću čuvati krmke, a sestra ide da čuva kravu. Imali su oni još jednu. Ženska je bila tu godišta otrpilike, starija malo od moje sestre, al' šta su bili, ne znam. Njih dve krave gone, junad. A ja i taj Nikola, njihov sin, kobajagi, ja kažem: "Pa to su šume, utrne…" Preko puta tog potoka Oljača selo, to sam zapazio, i dole su utrne bilo i kažem: "Ako ode u šumu, tu, ko će ćerat? "

- Znači, nije bio loš život tu.

Nema da ponesemo jela, ništa. Ustajemo, ako se umivat ima, umij se i goni. Ni doručka ni čaja, ništa. Jedino što smo ubrali voćku. Bilo je već tada krušaka, šljiva i tako. I dok odemo, svinje moraju proć kroz šumu, žira i tako ih naranimo, i evo nas kući negde tu oko jedanaest, dvanaest sati, jedan stižemo. Tada dobivamo doručak. U međuvremenu, stigao je transport u kome je majka bila i ta najstarija sestra, i komšinica Mara, u Slavonsku Požegu, isto gde smo i mi doterani. Knez, taj koji je nas doveo, i majka je kod njega bila. A sestra najstarija je kod njega ostala, a kod onog komšije drugog što je u kolima sestra ostala sa njim, on je zadržao sestru kod sebe. Kaže: ''Ona je dobra'' da čuva krave i tako dalje. Ona je najbolje prošla. Saznaju da je stigao. Knez je imao pravo, Sveta, da dođe dole u logor, i da uđe. Povede sa sobom sestru mi ovu, Lepu, druga po starini, a sa majkom je najstarija sestra koja je bila isto u drugom stanju kao i majka koja porodila se u Mlaki. Prođu logor i nađu i majku i sestru i te komšije, zajedno su bili. Ne može da ih izvadi ali je sa upravom logora razgovarao da dođu u selo… pored našeg sela tog, Perenaca, u to selo će doći ceo taj transport naroda.

- U susedno, znači...

Sve će bit gore doterano. I knezu se saopšti da će oni doći. Pa kaže: ''Odatle, možete preći''. Pošto je knez poznat u susednom selu, vratili su se kući, napunili korpu hrane što su mogli da nose, vratili se nazad u logor, i dali su majci tu korpu jer je sa njom samo ova ćerkica starija. Ovo dvoje je predato, ono što su davata djeca u logor tamo, kao… privezak. Među njima je i moja supruga bila, tamo u tom društvu. Odneo je hrane dole, našao ih je, i onda je na ceduljici jednoj, nacrtao ovako grubo, već je saznao gde će, ''doćićete, tu je škola, crkva, dom, bunar veliki, prepoznaćete. Kad dođete tu, nemojte se zadržavati ni jednog momenta, nego odmah desno'', kako su njive, ''pred međe'', kako mi to kažemo, vel'ko drveće je bilo, ''ima'' kaže ''staza kud kola idu dole, u potok.'' Dole je šuma. ''Siđite dole, pređete taj mali potočak, i put isto gore, i izlazite kod moje kuće.'' I kod one kuće đe mi je sestra posebno bila u kolima, Milka. Majka je to uzela...

- Kako je izgledalo kad ste se našli prvi put na okupu?

Samo da kažem… Majka je tu ceduljicu, iako je nepismena, protumačila i saznala je kako treba. I kad je došla kod te crkve, pitala je:''Đe su Perenci?'', kud se moglo. Jedna žena, kuća je tu, izlazila je iz svoje kuće, na stepenicama:''Pusti me ženo, i ja gledam glad mesto(?). Eto dole niz potok''. I onda je majka krenula dole, i izbila je gore tačno gde je sestra bila. Tako je majka spašena i ta sestra koja je ostala sa njom, Veselka, i komšije još koje su bile.

- I to je, ustvari, uradio ovaj knez Stevan.

Knez Svetozar. On je bio knez a imao je sin Stevu, i imao je ćerku, ja mislim da je Radosava bila, nisam siguran. I on je zadržao kod sebe u kući majku, i tu Veselku, ćerku malu, zadržao je sestru Lepu, zadržao je sestru Anu koja se porodila, i to dete je umrlo, nije se imalo čime 'raniti, kod sebe. Rek'o je: ''Ja ću vas hraniti i ostajete tu.'' A ono sve raspodeljeno opet po selima. E, tu smo ostali svi raspoređeni.

- Kako se porodica ujedinila? Koliko ste proveli u Slavoniji?

E sad ću vam kazati. Tu smo bili, nepunu godinu. Tada su počeli dolaziti, pojedini tražiti svoje roditelje, jer već su dozvolile vlasti Hrvatske da se može pojedinačno nać, al' užu rodbinu. Nisu našli svoje. U tome je moja majka… našli su se u tom selu, Perencima, sa te tve devojke Šinik(?) iz sela. Pod lažnim imenom, majka je odvedena, ta najstarija sestra i druga sestra, Lepa, sa njima. One su uspele da provedu i dođu u selo. E sad, majka je od jedne žene, koja je tražila svoju porodicu, mnogobrojna je bila, neka Stojnić iz Gornjih Plavnica (Povlenaca?). Kad se vratila, nije našla nikoga, onda je majka uzela to uverenje, sve su to druga imena, jedino Milka, ova sestra mi što je sad u Kikindi, ona je već imala četiri razreda osnovne škole završena, čitala je, videla da to nisu naša imena. Ona se snašla i na jedno ime, Milka, javljala se, ali, to je neznanje, zaostalost, nepismenost, majka nije znala to objasnit da je to tuđe uverenje, da svako ime u rešenju tome, uverenju, treba odrediti. Zvaćeš se tako. Kad prozove, javljaj se na to ime. Sve je bilo dobro. Došli u selo. Pokupe nas. Siđemo dole u Požegu. I tu nas je ustaša pratio da noć pojede. Čekali smo voz kad će naići. Naš'o se opet čovek, u šeširu, k'o sad da gledam, prolazio jedanput tu, i drugi put, mojoj mojci kazao… on je pre toga rekao joj:''Sad drugi put kad naiđem, krenite svi za mnom. Ja ništa neću se obazirati na vas, nego gde treba da skrenete, skrenućemo pravo pa idemo desno, ja ću samo ispružiti ruku. To je put za stanicu Pleternica. Jer ovde, ako uđete i sačekate noć, vi ste gotovi. Dan više ne dočekate.'' Tako je i bilo. Majka nam saopšti sad:'' *Čekajte, kad ja kažem, pokret.'' Naišao je čovek u šeširu, gledam kao sad. Kad smo naišli na toj ulici, samo je ovako rukom pružio, mi smo krenuli. I u Pleternici, tu smo seli u voz, kupili karte. Šta ja znam otkud su pare, imali smo, dal' su nam te gazde dale poneki dinar… Seli smo u voz, došli u Okučane. U Okučanima opet kad smo izašli, opet pretres, ovo ono al' idemo peške do Gradiške. Most koji je bio pre rata, srušen. Pontonski čamci. Na ulazu, ko je šta je, idemo mi, pustio nas je stražar. Kad smo izlazili u Gradišci, spisak i čita. Samo sestra se javila, al' ne samo nas, majka je povela i te komšije, sve što smo zajedno. Nas je bilo sedamnaest. Niko se ne odaziva. Vide oni da je to lažno uverenje. U zatvor. U zatvoru smo ležali tu, ne znam petnaest dana, koliko je bilo, ne mogu tačno da kažem. Ali je veza radila. Rakas Milan, koji je bio saradnike materinog oca, Alekse, za dizanje ustanka na Kozari, partijskom linijom došao je za upravnika zatvora u Gradišci, za vreme NDH, Nezavisne Države Hrvatske. Sestra materina, po tetki, u Čatrnji, selo odmah do Gradiške, on je njoj preko veze javio da se mi nalazimo u zatvoru, da izbavi propusnice poimenice. I ona je to uradila i njemu je stiglo, sve to skupa. I on zove moju majku da dođe gore u kancelariju, i on pita ''ko si, šta si''. Majka, prepoznala ga, jer je toliko puta sa njenim ocem sedio. Mati je rekla: ''Ja znam već đe sam. Vi znate ko sam.'' ''Jesi ti Aleksina kći?'' ''Jesam.'' ''Doći će sada Jelena, tvoja sestra, da vas vodi kući.'' Jer,da izađemo iz grada, a to je već gore, nije slobodna teritorija, ali ona će nas provesti kud ćemo proći, da bežimo kući, na slobodnu teritoriju. Tako je i bilo. Sutradan ujutru, prozvao nas sve. I koze (?) neke bile su tamo, šta ja znam, tu izađemo na sunce, kao gušteri, da se sunčamo. I 'ajde pokret. Dobili smo propusnice do Čatrnje. Sve je taj Rakas Milan nam to uradio. I, obradovali su se. U Gradišci, onaj drveni moj, ne znam koliko znate, što je bio, na sred mosta se srećemo sa tom Jelenom, tetkom. Ona umesila jedan 'lebčić da nam da, a stražar je pita:''Gde ideš?'' Ona pokazala. Sretnemo se, ona se vraća sa nama gore. Kaže:' 'Evo, sreli smo se, puštaj to.'' Stražar pusti.

- Svih sedamnaest?

Sve. Dođemo kod nje kući. Tu Čatrnja blizu. Ali nije u svojoj kući, nego od sestre. I samo smo uspjeli, već popodne, da nam jednu činiju mleka zadrobi 'leba, stavi, i svi smo po kašiku, dve, kol'ko ko uzme, pojeli, i 'ajde pokret. Mračak pada. Tetka Jelena sprovodi, Ćalistin (?) zvani, kuća na sprat. To je bila ustaška postava. Granica, malo gore, kilometar ima, do ćuprije gde je granica između slobodne teritorije, partizana, i 'vamo, ustaške. Al' će ona vezom, nekim kanalima, da nas provede. Mračak pada i mi krećemo. Provela nas je, ima reka Jablanica i reka Vrbaška. Kad smo tu prešli, kroz šumu gore slobodna teritorija, prešli smo preko granice, i tako smo došli kući svi čitavi i živi. Izuzev sestre Dese koja je predata u logor taj dečiji Jastrebarsko i Sisak, i brata Trivea. Njih nema. Smestili smo se kući. Polupani prozori. Naša kuća nije izgorela. Sve okolo izgorelo, to ostalo. Iako je to bila kuća gde je sekretar partije i sekretar omladine, sve arhivu, i tu su održavali, kol'ko se ja sećam neki kongres, jer imali smo veliku kuću, veliku sobu. Po četrdeset ljudi je tu. Šta su oni radili, ja sam bio dete, nemam pojma.

Došli smo. To je slobodna teritorija. Oslobodili se. Sestra se vec bila povezala jer je bila i pre toga u organizaciji. Skojevka. Postala je član partije. Ta Lepa, sestra, on a je postala komandant Omladinskih brigada Podkozarja. Druga sestra, Milka, ona je otišla u Partizane. U hor. Bila je Prvi glas hora. A ova iznad mene, dve godine starija, Rosa, ona je ostala sa nama kući. Ja, brat Veljko i Veselka, ta što je sa majkom bila celo vreme.

- Je li to '43 godina ?

Četrdeset… pa tako će biti. '43., prošla je zima. Da li je '42. ? Cetr'es druga je još, kraj. Bilo je to. Tako da smo se tu okupili svi. Posle je majka dobila propusnicu išla je tražila. I nađe sestru Desu. Koji su odvojeni. Trivo i Desa. Trivo dveipo godina, Desa 5 godina. Desa ostala živa. Brata je izgubila. Ne zna gde ga je izgubila. On je krenuo, nije ostao na tom mestu, da ga nađu. Nikad ga nismo mogli naći, a sestru smo našli u Sisku.

Kao omladinac ja sam bio, taj, kurir. Nemam borackog rada (staža), nisam ni tražio, maloletan… nije ni važno. Mi smo nosili poštu jer niko na nas nije sumnjao da bi mi bili kuriri ili šta ti ja znam. Jednom sam ja otišao u Bistricu gde je bio Ćurin Milorad. Pokojni je. On je bio sekrtetar Partijskog komiteta, tu u kući našoj. A Kos Milorad, on je bio sekretar Omladinskog komiteta na tom području. Nosio sam poštu, od Bistrice koja je pored Sve prema Dubici iduć' od Gradiške. Tu je bio mesni komitet. Otišao sam po konja kojim će Ćurin i ovaj Kos… da mogu Ić'. Te noći sam zalutao i spasio me je čovek iz susednog sela, nisam ni zanao ko je. Kod njega sam prenoćio. Tek ujutru sam krenuo kući. Došao !

- Kako ste se vi posle rata snašli ?

Posle rata mi kao deca smo ostali…

- Vi lično ?

Ja sam kao dečkić tada, Pionirske organizacije su bile tada. Bio sam vajni komandant te čete pionirske. Pravili smo od drveta pučke. To su sve Ćurin Milorad i Kos Milorad, koji su bili sekretari komiteta, jedan do drugog, pomagali. Posle sam došao na godinu kada sam mogao bit' primljen u partiju. Ne direktno nego kao kandidat. Jer sam još maloletan.

- U partiju ili u SKOJ ?

Ne, ne. Ja sam bio već u SKOJ-u ali član partije da postanete niste mogli iz SKOJ direktno biti član partije, nego...

- Prvo kandidat.

Kao kandidat. Nije se to tako zvalo, malo mi je poremećeno (pamćenje). Onda sam dobio poziv za vojsku. Otišao sam u vojsku sa tim zvanjem, kandidat partije, a skojevac sam već bio. U vojsci sam kao primeran vojnik dobio čin i unapređen sam u čin podoficira.

Vratio sam se iz vojske. Majka bolesna. Brat radi tj. odlazi u vojsku. Sestra najmlađa se udaje. Ostao sam ja, majka (niko više). Čim sam došao iz vojske odmah sam se oženio sa suprugom i počeo stvarati porodicu. Dobio sam sina. Onda sam video, došao sam ovamo na pečalbu. Organizovano od jednog iz našeg sela. Kada sam video da ja ovde mogu zaradit' na svakom ćošku paru, a mogu i potrošit', onda sam sebi stavio prst na čelo i kazao : Rade, ili ćes stvoriti porodicu ili će nestati svi. Zaposlio se. Vrlo dobar radnik. Primljen svda. Otišao sam po suprugu. Već se rodilo i drugo dete. U Novovj Pazovi našao sam stan, soba. Okrečio, sredio jer građevinac sam po zanimanju, učio za to školu. Smestili se. Žena nije radila nigde, gajila je decu. Ja sam radio i školovao se i završio školu. Onda sam dobio stan. Jenosoban. Uselio sam se. Jedno vreme sam bio nastojnik zgrade. Tako sam i dobio taj stan. Posle toga sam završio škole pa sam bijo u Libiji dve godine. Firma me je slala. Vratio se iz libije. Onda sam dobio ovde stan, a taj manji je ostao je mlađem sinu. Stariji sin se već oženio. I jedan i drugi su se oženili. Ovaj stariji je otišao kod žene u Zemun i sada je u Kanadi, u Torontu. Ima sina, završio je fakultet sada hoće taj neki doktorat koji je priznat u svetu. Ne znam kako se zove. Živi, zdravi , veseli. Dobri su. Ne mogu se požaliti na sinove, ništa. Imam sinove za koje mogu sve najlepše da kažem. Ali, doduše, znao sam kakkva je situacija kod porodice, dece. Strogo sam vodio računa o njima. Dobijali su malo i batine. Bas sada kada mi je sin bio, kaže: Ćale, ti si mene istukao ali nisi trebao. Nije mi žao za sve skupa što sam pretrpeo. Muke. Što kažu, bio sam bez hleba ceo dan ali sam radio kao da sam se bio najeo pečenja. Ali u pitanju su bila deca! Izškolovao, završio. Svoji ljudi. Svoje stanove imaju. Ja i baba ovde.

- Koga ste sve izgubili od svoje porodice ?

Od svojih rođenih, braće sestara, brata Trivu. Trifun ustvari, a triva smo ga zvali, koji je sa sestrom Desom bio u Sisku. Njega smo izgubili. Ne znamo da li je živ, mrtav jer su tu žene dolazile iz obližnjih sela i uzimale su decu. Neka deca su prisvojena i promenila ime. Dete nije znalo. Njemu je bilo dve ipo godine. Njemu se moglo promeniti ime i da nikad ne zna da je on ustvari, priveden tu. Samo slučaj, od ujaka, rođenog materinog brata. Isto tako dete je oduzeto.Posle 40 godina tražio je roditelje, saznao je i pre da je bio u logoru i dolazio je u selo i u susedno selo. On je zapamtio da ima selo Jablanica, a ima i reka Jablanica. Ima selo Vrbaška, ima reka Vrbaška.Njegov, taj, navodno otac. Koji ga je [usvojio], on i žena nisu imali dece. On je bio vozač ustaške helije koja je živela u… Petrinji (njegova žena), u Petrinji. Tražili su sebi dete da usvoje. Onda su rekli: Ajde da idemo u Sisak da nađemo dete. Žena njegova [kaže]: Ajde nađi jednu devojčicu. I on je otišao u taj logor. Deca su se igrala. Ošišani su bili, nije se znalo ko je muško, a ko žensko. On je stao sa negovateljicom koja ih je vodila i priča:Tražim devojčicu jednu, hoće Desa supruga [da usvojimo]- tako joj je bilo ime. Mali je [Radetov brat od ujaka] zapamtio da mu je stric nosio šešir kući dok su bili u selu pre logora. Ovaj čovek, vozač je došao, sa sestrom razgovara. Šešir je imao. I prilazi mu taj moj brat od ujaka i uhvati mu se oko nogu. Samo košuljica na njemu je bila. Oderana, pocepana. Rekao je nešto. Da mu je ovaj stric ili tako nešto, ne znam. Oaj nije gledao da li je muško ili žensko: pa kad si se tako poprljao, ajde. I uprti dete i odnese ga kući, ali ne kući nego u bircuz, u bife jedan. Pultovi su bili od pleha. On ga metne na pleh, zima je bila. Dete se upiškilo. Ljudi koji sede tu, piju. Poznanici njegovi. [On im] kaže: Nosim mojoj Desi ćerku, rekla je da joj donesem. Ovi su udarili u smeh, kažu: Pa to nije ćerka to je muško. I ništa, kada je doneo, kada su videli kažu: Njemu je suđeno da bude pa neka i ostane. Tako je on ostao živ i tražio roditelje, tražio. Nije mogao naći dok nije jedan iz susednog sela nije otišao tamo, on je lovac. I tako je saznao ali se nije vratio, ostao je u Zagrebu. Živi ima dva sina.

- To je vaš brat od ujaka ?

Da.

- Vi mislite da je sa vašim bratom Trifunom moglo da se dogodi nešto slično tome ?

Moglo je, eto tako nešto slučajno da se desi, sa time što se verovatno dete nije dovodilo u priću takvu neku [ili] sličnu. Ostao je, verovatno , kao da je njihovo dete ili je umro u logoru negde. Ne znam. Ništa se ne zna. Sestru smo našli. Majka ju je našla, rekao sam vam.

- Izgubili ste još i oca ?

Oca smo izgubili u Staroj Gradiški, u kaznioni.

- Isto bez traga ?

Tu je on oduzet, k'o sada da gledam, pred voliovima je bio. Majka u drugom stanju, stomak ovoliki. Sedela je , a ja sam ležao, imao sam groznicu. U to vreme, malariju.
Ustaša je zavirio i kad je vidio dete, pustio me je. Otac je oduzet. Samo je rekao: Joko čuvaj mi decu. To je njegova reč poslednja koja je rečena i ništa više. Nikad više nismo znali. Pričalo se, ovo ono ali nismo saznali za njega ništa. Tako da ovo dete što je majka imala u stomaku umrlo jr u logoru. Sestra najstarija, koja je bila udata i dete koje je imala i to u logoru [stradali]. Ostali smo svi živi.

Znate šta, ovako, već sam čove ne u godinama već sam ja na kraju svega. Kada pogledate od rođenja do smrti sve periode sam preživio. pa onda na osnovu toga mogu, ovako, neki zaključak da kažem. To je sve ljudska sudbina. Ljudska nemaština. Nepoštovanje, onda nezajažljivost vladara, a on se smatra da vlada jednom državom bez obzira kako tom narodu bilo. Još iz detinjstva [se seća] kada smo učili o knezu Lazaru, prošli ste to, vojvodi Milošu, Marko Kraljević, kao junake itako dalje. Sve se to vrati nazad i ti sad kad pogledaš: To je sve sudbina ljudska. Mene u celoj ovoj situaciji samo čudi da otac, on je imao četrdeset treću godinu u to vreme, a preživio je Austrougarski rat kao vojnik zarobljen, rekao sam vam, u ČOP. Odatle je formirana jedinica za Srbiju i Austrougarsku sa Rusima su smakli [nerazumljivo]

- On je praktično solunac?

Da, tako se može reći. Ne bih reko, solunci su oni koji su došli iz solunske…ne, ne znam.

- Solunci su oni koji probili solunski front i oslobodili Srbe…

Pa u detalje [ne znam]. Ja sam to samo pročitao.

- Solunci su ti koji su dobijali zemlju u hrvatskoj, zato vas to pitam.

Upravu ste vi kada kazetet to. Oni su dobijali zemljište od Kraljevine Jugoslavije dodeljivano borcima koji su se opredelili za svoju zemlju. Onda su dobijali… 3 hektara… i šume… Malo da živnu , što se kaže.

Samo mi je, najviše se ovako sećam, dobro, brata mali je bio ali oca. Čudi me, preživeo je prvi svetski rat. Bio je vojnik u tom prvom svetskom ratu. Redovni vojnik Austrougarske vojske. Uspio je da izbegne Austrougarsku vojsku. U toj borbi da se prebaci neoštećen u Rusku vojsku i da u ČOP-u Ruse ih prime i urade sve to skupa. E sad, vi kao žitelj, odnosno, Srbin idite u Srbijiu. Ko je dobrovoljac da ide tamo da se opredeli da se bori protiv Austrougarske jer to je i pomoć Rusiji bila. Čudi me u to vreme nije bio maloletan.
Preživio je to sve, a verovatno nije mogao napustiti majku i nas čopor djece. Mogao se spasit. On je mogao tada, kako smo krenuli od sela i dole kada smo došli već granicu, treba da pređemo. Kao sada da gledam čovek je iz Beograda, neki Prelić, Tendžerić i šta ti ja znam, su čuli za to sve i otud su uspeli doći. Dolazili u selo. Mi smo već krenuli[nerazumljivo] pričaju šta je to i kako je. Da nije [otac] mogao, da kažem ovako, pregoreti da ostavi nas sve, da se skloni u šumu, partizane. Bitno je da ostane glava živa. Računao je da će on sa nama nekako preživeti jer je zaver a bila NDH države i Pavelića koji su to tako priredili i toliku masu ljudi uništili. To je, ja ne znam kako bi to nazvao kojim činom uništenja ljudskog života. To su strahote. Bio sam dete nisam mogao da razmišljam ono što sada razmičljam, kako je to. Možda bi skakao u vatru da nekog aspasim, ovako dete… Tu je gazilo, ubijalo, klalo pred očima ljudi.

- Jeste li vi videli neko klanje ?

Pa to u Jasenovcu tj. Staroj Gradiški nisam. Mi smo ostali na putu, a tamo šta je rađeno to sam vidio posle ulaska. Obilazili smo te logore. Videli zidove kakvi su. Kada smo otišli ja i supruga u Aušvic. Ono video. Šta je rađeno. Tu je bilo i Čeha i Slovaka jer su oni porobljeni isto. Švaba je sve to prikupio, tu strpao. Šta je rađeno. Pa kada gledamo, to je sve muški živalj. Ne znam da li je žensko bilo u tom logoru, sve su to muškarci. Kako je to jer u tim barakama. Bili su , kako bih rekao , kao ormrčići. Koso, podijum sa jednom daščicom. Tu je sve od tih ljudi i žena i šta ja znam. Kose, zubi, naočari, sve … proteze nogu i ruku [čuje se njegova žena], proteze, ne znam šta sve, koji su klani, [nerazumljivo] i bacani. I to imaš sve [da vidiš], to smo gledali.

- Kada odete u Jasenovac sada šta možete da vidite od onoga što je bila istorijska istina o Jasenovcu ?

Ne znam, ovaj, što kažu naši, nisam pametan. Samo mogu da se zgrozim na sve ono što je urađeno. Nikada neću zaboraviti. Recimo ja sam dete preživelo tog rata. Nisam svestan toga svega u detinjstvu šta se desilo. Dete, nisam mogao razmišljat' kao zreo čoek al' sad kada vidim to sve, a pogotovo ovo što je supruga malopre napomenula,da celo vreme rata, četiri godine kolko je trajalo, a Tito nije posetio Jasenovački logor ili da nije organizovan napad.